//
Dosije Đilas 3: Beogradski tajkun poreklom iz Istre sumnjive poslovne biografije…

Podaci preuzeti sa zavičajnog sajta Drvarčana:www.drvar-beograd.com

ROĐEN: 22. februara 1967. u Zemunu

RODITELJI:
Otac Dušan, rođen u selu Očigrije, pored Drvara (Opština Drvar). Majka
Jovanka (devojačko Grbić), rođena u Bačkom Brestovcu, poreklom iz Like sa
Plitvičkih jezera. Oboje roditelja medicinski radnici. Otac završio višu
medicinsku školu, majka bila laborant.

KRSNA
SLAVA: Sveti Nikola (Đilasi)

O
PRECIMA: Deda po ocu je Dragan, po kojem sam ja i dobio ime, a baba je Đuka.
Deda po majci je Vojin, a baba Anka. Majčina familija je u kolonizaciji posle
Drugog svetskog rata naseljena u Bačku.

POREKLO
PREZIMENA: Po tvrdnjama starih, Đilasi su u Bosnu došli iz Istre, da bi u
nekom trenutku deo njih otišao u Crnu Goru. Zanimljivo je da se mesto u Crnoj
Gori, gde su živeli Đilasi, zove Podbišće, a tako se zove i deo oko Bihaća.
Naravno, crnogorski Đilasi tvrde da su svi Đilasi potekli od njih, ali sam
siguran da to nije tačno. Đilasa je bilo malo i na Kosovu, ali ih tamo odavno
nema.

PORODICA:
Oženjen Ivom sa kojom ima ćerku Anu. Iz braka sa Milicom Delević ima ćerke Sofiju
i Jovanu.

BIOGRAFIJA:
Do 12 godine živeo u Zemunu gde je pohađao osnovnu školu „Petar Kočić“, a
onda prešao na Novi Beograd u OŠ „Vladimir Ilič Lenjin“. Prve dve godine
srednje škole završio u Zemunskoj gimnaziji, a onda prešao u 9. beogradsku,
matematički smer. Diplomu avioinženjera stekao na Mašinskom fakultetu, a za
vreme studija ostao upamćen kao jedan od studentskih vođa koji se suprostavio
Slobodanu Miloševiću.

Kao
avioinženjer nije nikad radio već se posvetio novinarstvu na popularnom
Radiju B92, gde je bio urednik u informativnoj redakciji. Po okončanju
novinarske karijere ušao je u marketinške vode, kao medija direktor u
agenciji „Saatchi & Saatchi“. Potom odlazi u Prag (Češka) i tamo sa
nekolicinom prijatelja otvara firmu. U Beogradu započinje biznis 1. januara
1998., a „Multikom grup“ (Multicom group), u kojem je suvlasnik, danas je
jedna od vodećih marketinških firmi u regionu. U politiku je ušao 2004. kada
postaje član Demokratske stranke, u kojoj je danas potpredsednik i zamenik
predsednika. Za gradonačelnika Beograda je izabran 19. avgusta 2008. godine.

Milovan iz Crne Gore,Dragan iz Istre – iako (ni)su u srodstvu,sem fizičke sličnosti ove Đilase odlikuje istovetna autokratska priroda…


Dragan Đilas, jedan čovek u više likova: kako je
postao kalif beogradski i kandidat za velikog kalifa

Beli meda
na santi leda

Priču o današnjem gradonačelniku Beograda
Draganu Đilasu, moguće je napisati na mnogo različitih načina, ali tokovi
njegovog uspona, od skromnog studenta do budućeg vođe (koji je, izgleda,
spreman da zameni ovog, još uvek važećeg) uvek vode u jednom pravcu: novac,
moć, slava. Upravo tim redom i nikako drukčije. To potvrđuju i novi i stari
prilozi za njegovu biografiju

Posle Drugog svetskog rata neko je pitao Miroslava Krležu zašto nije otišao u partizane, a bio je poznati levičar. Krleža je slegao ramenima i rekao da mu je bilo svejedno ko će ga ubiti. Da li Dido (Kvaternik, ustaški glavešina u NDH-a)
ili Đido (Milovan Đilas, narodni heroj, a potom disident i najslavniji neprijatelj tadašnjeg režima).
Proteklih nedelja, od kada se i “golim okom“ vidi oronulost i zdravstvena onesposobljenost srpskog predsednika Borisa Tadića, počele su i špekulacije ko će u DS-u naslediti ovog neponovljivog diktatora. U DS-u postoji više frakcija, ali aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je, po svemu sudeći, favorit. Postao je i zamenik predsednika DS-a, a i predsednik je gradskog odbora ove stranke, predsednik je Košarkaškog saveza Srbije… Jednom rečju, dobijamo novog Tita, odnosno novog Borisa Tadića.

Jer, kako izgleda, predsednik DS-a i njegov zamenik su ista duša u dva tela. Obojica su strasno opsednuta novcem, vlašću…

Prijatelji Dragana Đilasa, bolje reći njegove prijateljice iz noćnog života, kažu da gospodin Đilas ima na ramenu istetoviranog belog medveda koji sedi na santi leda! Psiholozi, svakako, mogu da odmah shvate o kakvoj je ličnosti reč.

Može kako treba

Tadić i Đilas imaju istu ćud. Obojica su nasilni tipovi, što će postati jasnije detaljnijim iščitavanjem njihovih metoda osvajanja vlasti. Dok Tadić „u ime naroda“ sa svojim svitom pelješi svuda po Srbiji, Đilas, takođe „za dobro Beograda“, nemilice tamani gradski budžet.

Kad je sadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ušao u takozvanu visoku politiku 2004. godine, čitava novija istorija Demokratske stranke, u čije je članstvo ušao kao „visoki funkcioner“, bila je završena. Promenjen je prethodni režim, ubijen je vođa pobedničke koalicije iz oktobra 2000. godine, a proces
kriminalne privatizacije bio je u svom klimaksu.

Zašto Đilas nije ušao u Demokratsku stranku za vreme pokojnog Zorana Đinđića, da li je novi predsednik stranke tražio „svoga Čedu“ pa ga je našao u njemu, ili je sam Đilas, osetivši da Tadić okuplja „đake i omladinu“ osetio trenutak da naplati „status prvoborca“? Odgovore na ova pitanja treba potražiti u svemu što se nakon njegovog učlanjenja u Demokratsku stranku desilo. Jer, dela govore više od hiljadu govora…

Ipak, jedno je sigurno.
U nastavku Đilasovog uspona prema vrhu, upravo onaj detalj o razbuktaloj lomači tranzicionog banditizma, mora da je presudio kod njegove odluke da
„pristane na ponudu koja se ne odbija“. Jasnije rečeno: prilike su
bile idealne! Zapravo, u podeli plena među osvajačima vlasti, Đilas je malo
zakasnio, pa ga je zapalo ono što još nije bilo zarobljeno sasvim: reklamni
prostor na najskupljim televizijama! Na koji način, u dobroj meri je poznato,
ali je prethodno dobro znati i to do kojih granica je ovaj čovek postao jedan
od ključnih gospodara srpske sadašnjosti (a kako mu ambicije govore – i
budućnosti)…

Vreme je pokazalo: kad
se jednom dokopao moći i vlasti, Đilas nije uspevao da prikrije svoj
autokratski karakter, pa je danas vidljivo sa svih strana kako forsira kult
svoje ličnosti, i sve što ide uz to, nasuprot neveštom scenariju, da sebe
predstavi kao „narodnog gradonačelnika“.

I brojne činjenice
govore u prilog tome. Na primer, u ranim danima svoje vladavine Beogradom,
doneo je neki poslovnik o radu gradskog veća kojim je opoziciji bilo
onemogućeno da usmeno na početku sednice, putem ovlašćenog predstavnika
predlagača, obrazloži predloge izmena ili dopuna dnevnog reda (pa je to kasnije
teškom mukom ispravljeno). Ipak, i dalje važi nepisano pravilo da gradska
skupština većinu najvažnijih tačaka dnevnog reda, na predlog veća kojim
predsedava gradonačelnik, donosi po skraćenom nedemokratskom postupku, bez
rasprave!

Počeo je Đilas da govori
i vojnim rečnikom pa sve češće pominje „komandnu odgovornost“! Stanje
gradskih sistema uglavnom je loše, rad Skupštine grada je primer besmisla, jer
unapred donete odluke koje sprovodi njegov „menadžment“ treba samo
„aklamacijom“ usvojiti bez mnogo rasprave. Za vreme njegove
dosadašnje vladavine dešavalo se svašta, pa i brojni sukobi interesa, kršenja
raznih zakona, korupcionaški skandali i druge afere u zdravstvu, pokušaj
masovne pljačke građana naplatom nepostojećih dugovanja preduzeću Infostan,
doslovno razvlašćivanje prigradskih opština, masovni dolazak plaćenih
partijskih funkcionera u izvršnoj vlasti grada i gradskih opština, ali i u
upravnim i nadzornim odborima gradskih i opštinskih preduzeća…

Konačno, i sam Dragan
Đilas se, u svojstvu gradonačelnika, nalazi na vrhu piramide onih koji su u sukobu
interesa (ustvari, obrnuto, on je svoje interese harmonizovao!), jer je stekao
ogromno bogatstvo tek od kako je ušao u politiku 2004. godine.

Povod je suvišan

Jedan njegov protivnik
nezgodnog jezika i analitičar njegovog uspona opisao ga je ovako:

„…Po svom
položaju, on nema takve terete i odgovornost kao njegova braća po zločinu, sa
višeg nivoa vlasti i ne sreće se sa tako velikim i nerešivim problemima.
Takođe, zbog svog bogatstva i direktne kontrole nad medijima, u prilici je da
sebi obezbedi povlašćeniji položaj nego drugi pojedinci režima…

Dragana Đilasa slobodno
možemo nazvati beogradskim Sarumanom (lik iz Tolkinovog Gospodara prstenova),
gospodarom žutih beogradskih Orka. Sa jedne strane – javno – slatkorečiv,
umiljat, ljubitelj zalutalih golubova, romski car, mostograditelj, very
straight gay, pardon, guy – but not gay at all (ukratko, „zdrav“ i nije „nastran“,
prim. red.).

Sa druge strane, ne baš tako tajno –
multimilioner u evrima, u sukobu interesa kao vlasnik brojnih firmi, vlasnik velikog
i malog brata, licenci za fastfood brakove i provincijski kvazisvingeraj,
psovač tankih nerava (na sednici grada, javno, najpogrdnijim izrazima izvređao
jednog odbornika), nesvikao na kritiku i suprotno mišljenje.

…Jedina razlika između
republičkog i gradskog nivoa vlasti je ta što je Đilas zloupotrebom svog
položaja i moći (novca) uspeo da uništi opoziciju u gradu Beogradu (pre svega
SRS, koju je privoleo da bude saučesnik u vlasti lukrativnim učešćem u upravnim
i nadzornim odborima preduzeća i ustanova Beograda, što zvuči neverovatno). I,
još važnije, uspeo je da pod totalnu kontrolu stavi sve medije koji izveštavaju
o gradskim temama. Dakle, Đilas je uspešniji od Tadića u falsifikovanju
stvarnosti, i to je sve. Nije ni čudo jer je upravo on uz Šapera i Krstića,
glavni falsifikator stvarnosti u Srbiji. Naravno, kada to radi samo za sebe,
Đilas je uspešniji nego kada radi za Tadića…“

Na ovom mestu ne treba
zaobići ni neke od ključnih crta njegovog karaktera koje govore da je reč o
neopisivo slavoljubivom čoveku, što govore mučne scene počasti koje mu
priređuju kompromitovani ministri i udvorice raznih kalibara. Tako mu je ove
godine, na dan 1. aprila, „…u
okviru obeležavanja Dana omladinskih radnih akcija“ (!) uručeno priznanje
„za ukupnu brigu o gradu i projekat izgradnje mosta preko Ade
Ciganlije“! A, kakve to veze ima Dragan Đilas sa projektom onog
skandalozno skupog mosta i zašto nagrada za projekat koji nije njegov, to nije
ni bilo važno, jer je sa radošću primio nagradu (a to je valjda i bio smisao
događaja). Među brojnim svečanostima koje je Đilas upriličio u svoju čast, bila
je i ona već zaboravljena, kad mu bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević
uručuje priznanje „…za odgovorno postupanje grada Beograda u primeni
Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu“! Primio je
Đilas ovo odličje iz ruku čoveka koji je u njegovom mandatu sproveo čitavu
kampanju protiv Gradskog sekretarijata za zdravstvo, tokom koje su otkrivani
korupcionaški skandali u beogradskim domovima zdravlja i kliničko bolničkim
centrima (a čelnici tih ustanova pohapšeni i izvedeni na sud). Valjda je kod
Đilasa dobro došao svako ko veliča kult njegove ličnosti, drugog smisla nema
njegovo uživanje u nagradama i počastima.

Mora da je njegov
psihološki profil imala u rukama američka ambasadorka u Srbiji Meri Vorlik kad
je njenim zalaganjem dobio nagradu za „reformatora godine“ od
organizacije NALED (National Alliance for Local Economic Development), koja ima
engleski naziv a posluje – samo u Srbiji! Mada je NALED u svojim osnivačkim
aktima isključivo lokalna NVO sa velikim „vizijama“, ta organizacija
?? uglavnom finansirana iz američke Agencije za međunarodni razvoj – USAID.
Đilas je dobio nagradu neposredno nak?n što je dobio nadimak „Drvosek“,
posle seče platana u najdužem beogradskom bulevaru. Povod je, očito, bio daleko
manje važan od same nagrade…

2008. godina: ne pominji
Đilasovo ime uzalud…

Teškim batinama jedan
građanin Grocke je platio svoju veru u, Ustavom Srbije, zagarantovanu slobodu javnog izražavanja
političkog mišljenja. Naime, negde tokom 2008. godine, kad su Dragan Đilas i
Boris Tadić zajedno išli u obilazak ove prigradske opštine, šezdesetogodišnji Milan
Marčeta
, koji se tom prilikom zatekao na ulici, dobacio je Tadiću:
„Svaka čast vama, predsedniče, ali što ste poveli ovog lopova?“
(pokazujući rukom na Đilasa).

Samo par minuta kasnije,
Aleksandar Bjelić, nekadašnji vozač pokojnog premijera Zorana Đinđića,
koji je tog dana bio u pratnji Đilasa i Tadića, pokazao je svoju
„ideološku svest“ i odanost kultu ličnosti tako što je nesrećnog Marčetu oborio na betonsku
ogradu, a onda ga tukao pesnicama po glavi, sve dok ga doslovno nije unakazio!
Mada je Marčeta zapomagao, zvao u pomoć, prisutna lokalna policija se nije ni
pomerila. Znatno kasnije, jedan pozornik je osetio potrebu „da objasni
stvar“, pa je rekao : „Znate li vi ko je on? Ne smemo na
njega…“

Odmah potom, demokratska
propaganda je Marčetu odmah proglasila „alkosom, provokatorom i radikalom
koji je sam sebi razbio glavu“. Nije dugo prošlo, zapravo, već u septembru
2009. godine, ovaj, do tada anonimni tabadžija, šofer i telohranitelj,
privremeno unapređen u pomoćnika gradonačelnika, postaće menadžer u gradskoj
vladi Beograda pod komandom Dragana Đilasa. Ukratko, odanost na delu je bila i
konkretno nagrađena!

Inače, Aleksandar
Bijelić je rođen 1975. godine u Karlovcu (Hrvatska), a u Srbiju se doselio kao
nesvršeni srednjoškolac (tamo je posle osnovne škole upisao matematičku
gimnaziju, a 1993. godine u Beogradu bio maturant Devete beogradske gimnazije).
U javno dostupnoj biografiji piše da je „stekao zvanje diplomiranog
menadžera“.

Bijelić je munjevitom
brzinom menjao poslove i uloge, ali uvek i nepogrešivo slepo sledeći svoje
demokratske šefove… Tako je za kratko vreme „prošetao“ od ličnog
vozača pokojnog Zorana Đinđića (bio je i jedan od svedoka na suđenju za njegovo
ubistvo, tvrdeći da je postojao i treći hitac, prim. red.), pa preko funkcije
izvršnog direktora EP 2005, preduzeća koje se bavilo organizacijom Evropskog
prvenstva u košarci, direktora marketinga Fudbalskog saveza Srbije,
koordinatora izgradnje obilaznice oko Beograda u Kancelariji za Nacionalni
investicioni plan, pomoćnika gradonačelnika Beograda i, konačno, gradskog
menadžera! To može samo u Demokratskoj stranci! To može samo u Srbiji. Taj san
ne bi ostvario ni u jednoj drugoj Americi!
U nikad napisanoj brošuri za brzo sticanje karijere, novca i moći, pod
naslovom „Svi Đilasovi ljudi“, ovaj čovek bi svakako zaslužio da bude
proglašen prvim do prvoga.

Na tetovaži na levom
ramenu Dragana Đilasa beli meda (krvoločni ubica životinja i ljudi) sedi na
santi leda. Da li će još nešto i nekog uloviti beli meda, ili će jednog dana
neko sposobniji, i primeni zakonitosti dosledan, uloviti belog medu (Đilasa) i
staviti ga u kavez, verujemo, brzo će se saznati, jer manadat ovoj vlasti,
koja, inače, samo što nije pala, ističe sledeće godine. Dotle će Dragan Đilas
ostati samo nemilosrdni lovac. Ali na novac.

Šaputanje na
jastuku

Gospodin Đilas bio je oženjen Milicom Delević, sa kojom ima dvoje dece. Od nje se razveo pre
tri godine i oženio mlađom sa kojom ima kćer.

Gospođa Milica je direktorka vladine Kancelarije za
pridruživanje Evropskoj uniji, sa platom od nekoliko hiljada evra. Izgleda da
umesto Dragana, alimentaciju plaća Republika Srbija, u vidu ogromne plate
njegovoj bivšoj supruzi.

Diplomatski izvori kažu da je gospođa Delević jedna fatalna
žena. Naime, posle razvoda od Đilasa, tajno se volela sa američkim ambasadorom
u Beogradu Kameronom Manterom.
Kada je otkrivena njihova veza, ambasador Manter je odmah povučen, poslat na
službu čak u Bagdad, a potom u ambasadu u Pakistanu, po kazni.

Ali, šta je sve gospođa Delević šaputala na jastuku
američkom diplomati, opisujući svog, i druge ljude sa srpske političke scene?

Voli Dženana

Oni koji poznaju g. Đilasa, kažu da je on “narodski
čovek“. Voli da sluša turbo folk. Obožava da ide u kafane u kojima peva
izvesni Dženan.
Prijatelji su ga, kao značajnog čoveka, upoznavali sa mladim Pinkovim
glumicama iz provincije. Jedna od njih je, u veselom stanju, opisivala društvu
da Đilas obožava da mu ruke i noge budu vezane, a milosnice da ga potom šibaju
golog, dok bi on, pokunjeno vikao da je beli meda dobar i da spava. Na santi
leda. Živ je čovek, rekli bi njegovi sledbenici. A vođa je uvek drag i mio.

Đilasov
akademik

Kao i svaki dobro organizovan vlastodržac, i Đilas se
potrudio da pronađe svog omiljenog akademika. Našao ga je u vremešnom Nikoli Hajdinu kome je dao status
duhovnog oca glamuroznog mosta preko Savskog jezera (koji, po svemu sudeći, ima
simboličnu ulogu u razvoju srpske demokratije, jer dolazi niotkuda i vodi
nikuda!). Ali, bez obzira što je u devetoj deceniji života, Hajdin se odlično
snalazi u lukrativnim poslovima Đilasovog „gradskog komiteta“, pa je
tako preko firme svoga sina u Švajcarskoj uspeo da naruči i specijalne
zavrtnje, otporne na sve i svašta, ali toliko skupe da stručnjaci procenjuju da
je njihova vrednost – blizu jedne četvrtine mosta!

Kako je Dragan Đilas, novi gradonačelnik
Beograda, postao milioner i na čiju štetu ?

Kao
multifunkcionalni motokultivator

Novi gradonačelnik
Beograda Dragan Đilas našao se odmah nakon izbora na ovu dužnost u
sukobu interesa. Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost,
mogućnosti njegovog daljeg bogaćenja postale su neograničene, a sreća onih koji
su ga birali beskonačna. Ali, kako je Đilas postao milioner, kakve su mu
stvarne ambicije i čime je zaslužio poverenje birača, tema je kojom će se
njegovi protivnici, ali i njegovi sadašnji pratioci tek baviti…

Biografiju novog
gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa moguće je čitati na više načina.
Službeni deo govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine
i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika
pobunjenih studenata protiv ondašnjeg režima. Rečenicom koja je obećavala:
„Predsedniče, podnesite ostavku, učinićete veliku uslugu srpskom
narodu“, stupio je Dragan Đilas na javnu scenu Srbije, ne skidajući se sa
nje do današnjih dana.

Neslužbena biografija
novog gradonačelnika govori nešto drugo. Kao u već viđenim prilikama tokom naše
neobične prošlosti, i Đilas je „pao“ na naplati prvoboračkih
potraživanja.

Danas neverovatno zvuči
da je ovaj čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, da je odmah
postao član Izvršnog i Glavnog odbora, i da je od 2004. do formiranja Vlade
Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije
predsednika Republike, da je od maja 2007. do jula 2008. godine bio ministar u
Vladi Republike Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana.

Prethodno je na
Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran za člana Predsedništva
za region Beograda, a juna iste godine izabran je i za predsednika gradskog
odbora.

Odgovor na pitanje zašto
ga nije bilo u visokoj politici ranije leži u njegovoj pregovaračkoj
strategiji. Tačnije, njegovom trgovačkom duhu. Dok je čekao da mu „naraste
cena“ u Demokratskoj stranci, pribavljao je sebi materijalnu logistiku.

Jašući na mutnim vodama
Petog oktobra, već 2001. godine, građanin Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt
medija
. Nešto ranije, imao je marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom
je i ušao u reklamni prostor medija u Srbiji koristeći svoj „prvoborački
status“ i blagonaklonost nekolicine interesnih grupa i makar jednu od
brojnih stranih „obaveštajnih zajednica“. Nije Đilas imao novac, nego
je imao dar za matematiku. Taj dar prepoznali su njegovi politički mentori, pa
mu širom otvorili vrata medija. Kako bi drukčije, od osnivačkog uloga na računu
svoje prve agencije, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao
jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Tek 2005. godine, kad je
već bilo izvesno da je „overen“ i na menadžerskom terenu, osnovao je
takozvani poslovni sistem, kompaniju Multikom group, sa osnivačkim
ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 odsto vlasništva. U sastav Multikom
group
ušla je njegova firma Dajrekt medija i firma Emoušn
prodakšn
, koja ima licencu za sve „rijaliti šou“ programe vodećih
srpskih televizija.

Multikom group je osnovan 2005.
godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić.
Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada
evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra,
čime je ušao među nekoliko najprofitabilnijih firmi, a Dragan Đilas postao
jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji!

Multikom group nije krila od javnosti
da je 2006. godine zaradila 55 milion evra, nego je obznanila i da je Đilasova Dajrekt
medija
u istom periodu imala ukupan prihod oko 43 miliona evra! Deo Multikom
group
čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji
je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra.

Tokom 2007. godine Đilas
je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50
odsto u odnosu na proteklu godinu. Tada konačno i kreće u trku za
gradonačelnika Beograda, nakon zaludnog ministrovanja (bez portfelja) i nikad
umrle želje da bude predsednik srpske vlade. Konačno, u proleće 2008. godine,
rezultati izbora za gradonačelnika Beograda još jednom su pokazali šta građani
misle o demokratskim pljačkama. Veliki broj razočaranih učesnika u svrgavanju
prethodnog režima
, koji su sve nade polagali u preporod
države demokratskim putem, doživeli su da mnogi samozvani protagonisti tog
procesa besramno zbrinjavaju sebe i svoje bližnje o trošku države i naroda, da
pljačkaju i otimaju, da ruše tamo gde bi trebalo da grade, a da grade tamo gde
zakonom nije dozvoljeno. Upravo je Beograd pun takvih primera.

Takozvana Narodna
kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas,
pretvorila se u sprdnju sa građanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova
neformalna institucija rešila neki ozbiljan problem, uticala na promenu nekih
naopakih zakonskih rešenja zbog kojih pate građani, obznanila postojanje
korupcije, zaštitila nečiju imovinu od pošasti kriminalne tranzicije…

No, Đilas je, otvarajući
širom Srbije ispostave Narodne kancelarije, stvarao paralelne odbore
Demokratske stranke i širio svoju „bazu“ koristeći ovu budžetsku
ustanovu za ličnu promociju, što mu je bilo od koristi i u privatnim poslovima
koje vodi. Čega god se Đilas dohvatio, bilo je njemu lično od koristi. Monopol
koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge
države u regionu. Na zvaničnom sajtu njegove kompanije to je ponosno istaknuto.
Anemične institucije poput Antimonopolske komisije ne mogu Đilasu ništa.
Njegova sloboda da bira koga će da reklamira i ko mu je prioritet, stvorena je
protivzakonito. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde
na državnoj televiziji, zna njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov,
ali i sadašnji, Aleksandar Tijanić.

Bilo je za očekivati da
taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa idejom
monopolske pozicije u poslu prodaje reklamnog prostora, mogao je samo neko ko
je imao političku saglasnost i određene koncesije prema
„oslobodiocima“ ove informativne ustanove.

Osim kontrole
elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske
ambicije očigledne. Do sada ispoljeni karakter ovog čoveka pokazuje sklonost
prema totalitarnim režimima, uprkos njegovim demokratskim zakletvama. Idealan
kao aktivista komandne ekonomije, kao što je bio Albert Šper u
Hitlerovoj Nemačkoj, lako je pretpostaviti da bi svojim znanjem i energijom
besprekorno opsluživao dirigovane režime. Ali, čak i u ovoj savremenoj srpskoj
anarhiji, amalgamu selektivne demokratije i propale autokratije, Đilas se
snalazi odlično. Ima ga i na zemlji i na nebu. Ponekad i u blatu.

Čuveni su njegovi
televizijski obračuni sa bivšim ministrom za kapitalne investicije Velimirom
Ilićem
, u kojima ga je Ilić redovno nazivao lopovom i prevarantom,
razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su odjednom
prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas o Iliću progovara. U blatu
srpske tranzicije, nije red narušavati ravnotežu poslovnih interesa.

ĐILASOVA BLAGAJNA. Firma
Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel,
Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš,
Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes
Vajfert, EFGEurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. U poslu oglašavanja,
Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u Srbiji. Čak 55 odsto celokupnog
reklamnog tržišta ove zemlje nalazi se u njegovim rukama. Pre nego je Đilas i
zvanično ušao u politiku, vladao je dobrim delom medijskog tržišta. To je tokom
proteklih predizbornih kampanja znao dobro da naplati i političkim saveznicima
i političkim protivnicima.

NA LIČNOM RAČUNU NIŠTA A
U FIRMI SVAŠTA.

Da je „imovinska karta“ Dragana Đilasa objavljena tokom njegove
predizborne kampanje za gradonačelnika Beograda, pitanje je kako bi se na tim
izborima zaista proveo. Ovako, nevešti grafiti zemunskih radikala na kojima je
pisalo „Đilas tajkun“, delovali su više kao prizemna intriga, koja mu
je ustvari pomogla da sebe javnosti predstavi kao sposobnog i poštenog čoveka.

Istine radi, stvari
ovako izgledaju: Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru veličine 110
kvadratnih metara, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil SAAB
iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50 odsto), BBDO
Sarajevo (48 odsto), MDI internacional Prag (28 odsto). Njegova supruga
ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil citroen C3.

Naravno, iza procenata i
udela kriju se ogromne pare. Ukupna finansijska „težina“ Dragana
Đilasa iznosi najmanje 50 miliona evra, što u pokretnoj, što u nepokretnoj
imovini, što u perspektivnim poslovima uvezanim sa političkim položajem na kome
se nalazi.

ĐILAS PROTIV ĐILASA. Kad je Demokratska
stranka i zvanično izgubila na decembarskim parlamentarnim izborima 2006.
godine, Dragan Đilas je podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika Gradskog
odbora Demokratske stranke zbog loših izbornih rezultata, uprkos tvrdnji
stranačkih kolega da je to „najbolji rezultat u istoriji ove
stranke“. Posle mesec dana izabran je novi predsednik gradskog odbora
Demokratske stranke Beograda. Jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet
Dragan Đilas! Njegova prećutna saglasnost shvaćena je u stranci kao lična
kandidatura. U ovako „žestokoj konkurenciji“ pobeda je bila
neizbežna.

PROZOR U SVET. Svojevremeno je Dragan
Đilas, braneći se od neugodnih novinarskih pitanja o poreklu njegovog novca,
ispričao mnogo bolju bajku od one kojom je naciju uspavljivala Mirjana Marković
u vezi sa „Markovim gajbicama“. Naime, Đilas je tom prilikom ponosno
tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u Londonu.

JAKE VEZE I APRILSKE
TEZE.
U
aprilu mesecu ove godine isticao je Đilas potrebu saradnje Beograda sa
Železnicama Srbije, u svojstvu kandidata za gradonačelnika, tvrdeći da će
sredstva biti obezbeđena iz gradskog budžeta. Istovremeno je tokom obilaska
opštine Rakovica rekao da za izgradnju prve linije metroa od vrha Bulevara
kralja Aleksandra do Zemuna treba oko četiri godine pa dodao: „Ljudima iz
udaljenijih delova grada mnogo bi značilo da imaju jaku vezu sa centrom i da
taj voz ide na 40 minuta“.

ORAČ ILI LETAČ? Da li je Dragan Đilas
studirao na Mašinskom ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer Poljoprivredne
mašine)? Pitanje bi svakako bilo besmisleno da u zvaničnu verziju nije
posumnjala njegova bivša koleginica sa Poljoprivrednog fakulteta S.D.
kategorički tvrdeći da je njen bivši kolega Dragan Đilas studirao „paorske
nauke“, smer „paorske mašine“, a ne Mašinski fakultet, smer
vazduhoplovstvo.

Kako Đilas plete paukove mreže ?

Lovac na novac

U avgustu 2006. godine Telekom
Srbija, Dunav osiguranje, DDOR Novi Sad, Jugopetrol, NIS
i mnoge druge
državne firme dobile su nalog iz vrha vlasti da odmah obustave reklamiranje
preko agencije Dajrekt medija, čiji je vlasnik Dragan Đilas, direktor
Narodne kancelarije i član Predsedništva Demokratske stranke. Ova odluka u
samom državnom vrhu usledila je pošto je finansijska policija otkrila štetan
ugovor koji je RTS potpisala s Dajrekt medijom prilikom otkupa prava prenosa
svetskog fudbalskog prvenstva.

Đilasova firma imala je
milionske zarade, od čega je ogroman deo otišao na finansiranje Demokratske
stranke, direktnog političkog protivnika vladajuće koalicije. Da bi sprečila
dalje bogaćenje svojih političkih konkurenata, vlast je odlučila da onemogući
monopolski položaj Đilasove firme u svetu reklame. Okolnosti postaju još
zanimljivije: uz ovaj nalog išla je i preporuka da se državna preduzeća
opredele za saradnju s agencijama Inkognito i Medija haus, koje se takođe bave
otkupom reklamnog prostora. Pomenute agencije i inače su „dobro
stajale“ u zgradi vlade u Nemanjinoj ulici.

Igor Jecl, direktor Direkcije za
usluge Telekoma, u to vreme izjavljuje da reklamni prostor otkupljuju u
neposrednim pregovorima s televizijama, kao i da imaju ugovor s firmom
Inkognito, te da sarađuju sa svim agencijama koje se bave zakupom medijskog
prostora. Jecl je vrlo glasno kazao da mu nikakve agencije nisu potrebne da bi
posredovale, jer „… mi imamo mogućnost da u direktnim pregovorima
dobijemo bolje uslove sa RTS-om, Pinkom i drugim televizijama, a slično je i s
novinama…“.

Ugovor nisu raskinuli,
ali kao da jesu. Mesec dana nije objavljen nijedan oglas preko Đilasove firme,
pa se ta kompanija (Telekom) polako prebacila na usluge agencije Inkognito.

Vlasnici Inkognita, Saša
Dimitrijević i Nenad Milić
, nisu previše bili poznati javnosti. Dimitrijević
posebno. A bio je veliki prijatelj tadašnjeg ministra finansija Mlađana
Dinkića, koji mu je i obezbedio veliki posao s reklamiranjem Nacionalne
štedionice
. Inkognito je radio i kampanju Bloka za zajedničku državu uoči
crnogorskog referenduma.

Nije Đilas sklon da
poklekne ako mu negde nešto ne krene. Uoči ubijanja BK televizije, sam
se ponudio da spase ovu kuću finom ucenom. Jedna od njegovih firmi vodila je
pregovore o kupovini BK televizije. Za tu priliku Đilas je ponudio Bogoljubu
Kariću „ruku prijateljstva“, „otopljavanje odnosa“ i
„detant – popuštanje zategnutih odnosa“. U maniru velikog pregovarača
kalibra Henrija Kisindžera, Đilas mu je tada predložio da
„sve sredi“ i napravi najgledaniju televiziju „na čisto
komercijalnim osnovama (kao da do tada niko nije u toj kući radio za pare).

Decembra 2005. godine
Đilas je već potpisao ugovore o kupovini nekoliko najgledanijih američkih
serija i kvizova, a ceo program je trebalo da bude rađen po uzoru na nemački
RTL. Javno se hvalio kako bi pre svih baš on mogao da obezbedi nacionalnu
frekvenciju BK televiziji. Bogoljub Karić očigledno nije bio svestan koju moć
Đilas poseduje u tom trenutku, ko ga je poslao i šta mu je bila misija.
Završilo se kako se završilo, nestala je jedna dobra televizija, stiglo je pet
loših.

Mnogo ranije, u svojstvu
direktora marketinške agencije Ovejšn, Đilas je zabrinut za sudbinu Srbije, pa
glasno razmišlja: „Prosto nisam pametan šta da se uradi da bi Srbija
dobila predsednika. Ponekad pomislim da je to nemoguće. (…) Ne znam, možda bi
patrijarh Pavle trebalo da baci neku kletvu, ‘Ko ne izašao na izbore’…“.
Ubrzo potom promenjen je izborni zakon po kome na izbore mora da izađe pedeset
posto upisanih birača, a Boris Tadić dolazi na čelo Demokratske stranke i
kandiduje se za predsednika. Upravo taj isti Dragan Đilas vodio je njegovu
kampanju, kao i kampanju za parlamentarne izbore, gde je takođe Tadić bio
nosilac liste DS.

Tokom kampanje Tadić je
najavio otvaranje Narodne kancelarije, koja bi trebalo da zastupa interese
građana. U oktobru 2004. ona je i otvorena, a njen direktor postao je Dragan
Đilas. U međuvremenu se i sam učlanio u DS, uprkos dotadašnjoj priči da je
običan simpatizer „određene političke ideje“. U decembru 2004. godine
pravda taj čin ovako: „Licemeran je svako ko se odluči da uđe u politiku,
a tvrdi da nema ozbiljnije političke ambicije. Ja u takve ne spadam“. Pa
dodaje: „Verujem u ljude koji imaju srce, mozak i još nešto što se imenuje
rečju koja ne bi baš mogla da se pojavi u ozbiljnim novinama, a pripisuje se
hrabrima bez obzira na pol. Oni koji nemaju ove tri stvari treba da ostanu van
politike i bave se drugim poslovima.“

O tome, čemu ga je
naučio preduzetnički duh, rado govori: „Biznis mi je doneo finansijsku
nezavisnost, znanje u upravljanju sistemima, spremnost za brzo donošenje
odluka, koju morate da imate ukoliko želite da uspete u bilo kom ozbiljnom
poslu. Mane su nedovoljno stranačko iskustvo, zbog čega još ima mnogo
kvalitetnih ljudi koji se okupljaju oko ideja DS, a koje lično ne znam.“

Bivše kolege iz medija
gleda s političkog Olimpa, pa se oštrim jezikom obrušava: „Posao ljudi
koji pišu kolumne i analize uglavnom i jeste da kritikuju. A posao Biroa Vlade
Srbije jeste da pravi propagandu te vlade i onda, kad dođu neki izbori, neka se
izmeri da li je jači Tirke (novinar Tirnanić) ili je jači Biro Vlade Srbije.
Nažalost, danas o Zoranu Đinđiću 67 odsto ljudi misli pozitivno, a pre je
mislilo deset odsto. Ja sam rekao da Srbi mnogo vole da žale nekoga i da kažu
ono ‘jao, ipak je on bio divan čovek’. Očigledno da i taj neko ko se bavi
propagandom, nije odradio posao. On snosi odgovornost, jer je nemoguće da 70
odsto ljudi danas pozitivno misli o nekome ko je do juče bio najomraženiji
čovek u ovoj zemlji.“

Ni novinari ne ostaju
dužni, pa mu glasno poručuju da postoji sumnja da je zbog njegovog, kao i
prisustva Srđana Šapera, Tadićeva politika više skup marketinških nego
političkih poruka, a Đilas odgovara: „To je velika budalaština koju
proturaju svi koji su svesni snage politike DS i Borisa Tadića. DS nikad nije
bila jača po podršci koju joj građani daju, Tadić je političar u koga građani
Srbije imaju najviše poverenja.“

Znao je glavni junak ove
veselo-nevesele priče da zaglibi gde mu nije mesto, uprkos urođenom oprezu i
stečenom političkom licemerju. Naime, Socijalistička partija Srbije i Udruženje
„Sloboda“ u jednom trenutku zatražili su da „specijalni tužilac
ispita direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije Dragana Đilasa zbog
njegove izjave o ulozi Slobodana Miloševića u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije“.
„Đilas je na Radio-televiziji Srbije direktno optužio Slobodana Miloševića
za ubistvo Slavka Ćuruvije“, pisalo je u jednom saopštenju, pa je još
pridodato „da bi specijalni tužilac trebalo da direktora Narodne
kancelarije ispita o tim saznanjima i da ga upozori da je prikrivanje
eventualnih podataka krivično delo“.

Konačno, upamtiće Đilasa
i nedeljnik „Vreme“ zbog objavljivanja pisma koje zadire u njegovo
poslovanje: „… Smatram apsolutno neprihvatljivim da list kao što je
„Vreme“ dozvoli da se njegove stranice koriste za iznošenje neistina
i za klevetanje ljudi, kao što je to nekada radila „Politika“ kroz
legendarnu rubriku „Odjeci i reagovanja“. Zaista ne vidim razliku
između toga i onoga što je g. Uzelac naveo u svom pismu koje se navodno odnosi na
tekst „Zet“ („Vreme“ br. 760), a u kome, između ostalog,
stoji da je Robert Nemeček „napravio ugovor s jednom od firmi Dragana
Đilasa, šefa Narodne kancelarije i budućeg premijera Srbije, ugovor koji
omogućava Đilasovoj kompaniji da prodaje vreme za reklame po superkomercijalnim
cenama i da, za uzvrat, daje filmove koje će RTS emitovati posle ponoći“.

Istina je upravo
suprotna: Kompanija u kojoj sam suvlasnik i čiji direktor nisam, niti sam ikada
bio – jer bi to bilo suprotno Zakonu o konfliktu interesa – nikada nije
potpisala nikakav ugovor sa RTS-om o prodaji paketa filmova kompanije Univerzal
koju g. Uzelac pominje. Naprotiv, to je uradila naša najveća konkurentska firma
‘Medija haus’ i taj ugovor je bio predmet ogromnih protesta i zahteva za njegov
raskid od više agencija koje se bave ovim poslom, pa i kompanije čiji sam ja
suvlasnik! Apsolutno podržavam pravo svakog građanina da sudi o meni i mom radu
iznoseći u javnost svoje mišljenje, ali nikako ne prihvatam da se o meni i
kompaniji u kojoj sam suvlasnik iznose ordinarne laži. Tako nešto ne služi na
čast ni g. Uzelcu, a ni novinama koje dozvole da ih neko iz razloga loše
informisanosti ili loše namere iskoristi za objavljivanje tih laži“.

Ispod ove žestoke
reakcije i gorkih suza spavala je ljuta guja! Neko je jednom uspeo i Đilasa da
nadmudri i da mu otme posao.


Драган Ђилас, још увек актуелни
градоначелник Београда и још увек актуелни заменик председника
Демократске странке, иницирао је изградњу најскупљег моста преко Саве у
Београду.

Мост на Ади, иако представља модерно
решење, још није завршен, а плаћен је више од 500 милиона евра са
приступним саобраћајницама.
Дужина
моста је 929 метара, најдужи распон је 376 метара. Висина пилона је 200
метара, ширина саобраћајнице 45 метара, са шест трака за аутомобиле,
два шинска колосека и стазама за пешаке и бициклисте. Мост је
конструисан као континуиран распон са једним пилоном и системом
асиметричних косих каблова, и претендује да постане нови симбол града са
својим импресивним пилоном и димензијама.
Иако је предлог модела моста критиковао део стручне јавности као скупо и непрактично решење, оно је прихваћено 2008. године.
Уз оцене које су представили јавности,
људи из ДС говорили су да ће тај мост коштати 85 милиона евра, где би
још 65 милиона евра било потрошено на изградњу прилазница. Када је
требало потписати уговор, цена моста је подигнута за још 120 милиона
евра. Тада се дошло до тога да вредност целокупне изградње моста треба
да износи 270 милиона евра. Цена је за неколико година готово
удвостручена, а градоначелник Ђилас није објаснио због чега се то
догодило.
Да би обилазница око Београда била
комплетирана, процењено је да је потребно око 400 милиона евра. Стручна
јавност је ту цену изградње обилазнице упоредила са ценом коју има
пробијање аутопута кроз Грделичку и Сићевачку клисуру, као и са ценом
изградње јужних делова Коридора 10.
Да
је мост непрактичан говори и податак да преко њега дневно у просеку не
прође ни 20.000 возила, а поређења ради, преко моста Газела, који је
само неколико стотина метара удаљен од мегаломанског Моста на Ади, прође
више од 160.000 возила дневно.
Прескупи мост, према оцени једног дела
стручне јавности, неће моћи да се веже за метро, већ ће преко њега моћи
да се постави само трамвајска пруга, а Београђани ће морати поново
новац да издвајају за мост који би требало да се увеже са будућим
метроом, ако га уопште буде и било.
Ђилас је одбацио све оптужбе стручне
јавности која је имала друкчије мишљење – да је мост мегаломански
пројекат и да је за цену овог моста било могуће изградити три друга. Он
је рекао да се, када је у питању цена, не гледа само дужина моста, већ
се цена посматра по квадрату и наглашава да је цена овог моста око 2.500
евра по квадрату, према чему је тај мост „међу најјефтинијима у свету“.
Академик Никола Хајдин, који је имао
одлучујућу реч у изградњи овог моста, рекао је да је цена моста ипак
3.000 евра по квадрату. Наравно, сада се намеће питање колика је онда
укупна површина самог моста са приступним саобраћајницама, пилоном и
процентом свих учесника у ланцу укључених у изградњу најскупљег моста на
свету.
Продајући причу Београђанима о најлепшем
мосту, још увек актуелни градоначелник изградњу моста је искористио за
предизборну кампању у трци за градоначелника Београда.

Права цена Моста на Ади није доступна јавности, а мост није смањио гужве
у Београду већ је само додатно омаловажио Београђане који ће кредите,
који су узети за изградњу, морати да враћају из својих џепова.

Поређења ради:

Пенобскот мост

САД, држава Мејн

Мост на реци Пенобскот је изграђен 2006.
године. Дужина моста 646 метара, висина 136 метара, цена 65 милона
евра. За један мост преко Аде могло је да се направи шест оваквих
америчких мостова.
Зихоумен мост

Кина
Мост спаја два острва у области Жоушан,
на источној обали Кине. Отворен је 2009. године. Дужина моста је 2.700
метара (најдужи распон 1650 м), висина 211 метара, цена 289 милиона
евра. Да је мост преко Саве коштао по метру дужине као овај кинески,
цена не би прешла 100 милиона евра.
Мост „каменорезац“ у Хонгконгу

Кина

Отворен крајем 2009. године, повезује
два острава. Дужина моста 2.460 метара, висина 343 метра, цена 400
милиона евра. С обзиром на то да има седам пилона и најдужи распон
сличан мосту на Ади (с тим што је два пута виши), може се закључити да
би се Сава премостила најмање седам пута за цену Моста преко Аде.
Мост Мијо ФранцускаНајвиши друмски мост на свету,
отворен је 2004. године, део аутопута који спаја Париз и Барселону. Чине
га седам пилона. Његова дужина је 2.460 метара, а најдужи распон је 342
метра. Висина му је 343 метра, а цена је била 400 милиона евра. С
обзиром на то да има седам пилона, и најдужи распон сличан мосту на Ади
(с тим што је скоро два пута виши), можемо закључити да би Французи
премостили Саву најмање седам пута за износ који је плаћен за Мост преко
Аде.

ZADUŽIO GRAD BEOGRAD ZA 802 MILIONA EVRA !

БЕОГРАД – Политика још увек
актуелног заменика председника Демократске странке и још увек актуелног
градоначелника Београда Драгана Ђиласа довела је Београђане пред
банкрот, јер сада главни дуг главног града премашује 820 милионa eвра!

Лоша политика градоначелника осим дугова резултирала је i огромном незапосленошћу у Београду.
Само je дуг главног града за четири
године, од када се на челу Београда налази Драган Ђилас, са 117 нарастао
на више од 802 милиона евра.
Да је каса Београда пред банкротом
указује и чињеница да је највећи порески дужник у Србији, међу правним
лицима Град Београд. Тај податак је према извештају Пореске Управе
Републике Србије.
Ако се томе додају и неизмирене фискалне
обавезе градских Јавних предузећа, али и општинских Јавних предузећа,
онда је стање београдских финансија крајње драматично и мора се оценити
стањем пред финансијским сломом и банкротом касе Београда.
Узимајући у обзир огромну кредитну
задуженост, која достиже висину најмање годишњег буџета Београда, и
чињеницу неизмирених, а законских обавеза према буџетским корисницима из
2011. године, ово ће имати тешке последице које ће Београђане
оптерећивати деценијама.
Све што се у последње четири године
одвијало у Београду јесте да се сви послови од јавног значаја одвијају
преко крајње сумњивих, а према писању појединих медија, и унапред
намештених тендера. На тендерима у коме се додељују најуноснији послови у
граду Бус плус систем, реконструкција Булевара, реконструкција многих
улица у Београду, поплочавање тек поплочаних тргова… побеђују фирме са
неколико запослених и са почетним капиталом од 500 евра.
А најуноснији посао који је још увек прекривен велом тајни је Мост на Ади који је коштао око 500 милиона евра.
Ђилас није објаснио ни, наводну, корупцију у ЈКП Водовод и канализација, на шта су упозоравале поједине политичке партије.

Advertisements

Дискусија

2 thoughts on “Dosije Đilas 3: Beogradski tajkun poreklom iz Istre sumnjive poslovne biografije…

  1. A sta se ima reci pravne sluzbe su tu za to su placeni pa ga zatvarajte u buvaru il ga dajte nama da ga razapnemo na njegov most!!!

    Свиђа ми се

    Posted by marinko rokvic | 23. новембра 2012., 11:14 PM

Trackbacks/Pingbacks

  1. Повратни пинг: Dosije Đilas 3: Beogradski tajkun poreklom iz Istre sumnjive poslovne biografije… | BEOGRADSKE NOVINE - 11. новембра 2012.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

Translate

BILJKA KOJA UBIJA ĆELIJE RAKA

DONACIJE – PayPal

RSS Novosti

Advertisements
%d bloggers like this: